Rukavica
Miloš Vujović
Na svečanosti predaje dipolme dekan je bio govorljiviji nego što to dobar ukus dozvoljava.Marka Moflera,drugog na listi primernih studenata,hvalio je više nego ostale.Gospođi Mofler,majci,oči su suzile od uzbuđenja.
I tri i po decenije kasnije Mark je posedovao iste zavidne osobine,samo što je,s godinama,postao odlučniji,brži,vispreniji. Od očeve male farmaceutske fabrike razvio je veliko preduzeće.Jedanaest članova Upravnog odbora bila je jaka,uigrana ekipa s njim kao neprikosnovenim kapetanom.Njihove golove berza je veoma cenila.Mark i devetorica ostalih bili su vrhunski stručnjaci za svoje oblasti,dok je jedanesti Nikolas Fasulas bio mudri starac koji je svojim bogatim životnim iskustvom pomagao u donošenju odluka kad god je pretila opasnost da se ugroze zakoni zdravog razuma.
O Moflerovoj kompaniji govorilo se sa strahopoštovanjem i uz sve pohvale za njegovu marljivost i sposobnost.Smatralo se, jednostavno,da nema čoveka koji može da izdrži takav ritam rada.
Mark je ustrajao u svojoj svestranosti.Iako se bližio šezdesetoj,još je sa uživanjem jahao,lovio,pecao,veslao,planinario, skojao,trčao,pilotirao,ronio...Nikome nije bilo jasno kako je uspevao da u svemu bude tako dobar.
U ponedeljak,jednog od prvih dana maja,među porukama uredno složenim na stolu našao je poziv Enrika Koradasa, velikog zemljoposednika,da dođe na razgovor o kupovini imanja na pacifičkoj obali.Bile su to tri hiljade hektara najlepšeg zemljišta.Već pet godina Mofler je nagovarao Karadasa na prodaju.Ovaj nije hteo ni da čuje iako mu je bilo ostavljeno da sam odredi cenu.Mofler je strpljivo čekao i dočekao.
Dva sata kasnije avion kojim je upravljao on sam leteo je iznad Koradasovog imanja.Oduševljeni povici Moflerovih saputnika nisu se dugo čuli,nadglasao ih je strahovit udarac o liticu,lomljava metala...
***
Helihopteri sa spasiocima stigli su odmah.Pod liticom su videli mrlju kerozina i ulja i sitne krhotine aviona.More je bilo mirno i nije raznosilo tragove.Spustili su se nad samu površinu vode - od ljudi ni traga.Sutradan u zoru stigli su ronioci,ali ni oni nisu bili bolje sreće.Nije nađen nijedan od putnika,ali obe crne kutije jesu.
Ništa nije pokazivalo da je avion bio neispravan i zvanični izveštaj zaključen je rečenicom "Nesreća se dogodila iz nepoznatih razloga".
Porodice poginulih bile su ogorčene.Moflera su javno okrivile za smrt svojih očeva i muževa.
I supruga Marka Moflera osećala je više gnev nego tugu.Njen muž je mogao da pozove najbolje pilote,a ne da se junači i sam upravlja letelicom.I televizija je objavila nešto slično:da je najbolje da svako radi svoj posao.
Preostalih šest članova Odbora sastalo se odmah posle komemoracije.Podržali su odluku Moflerovog zamenika da brodovi i ronioci i dalje tragaju na mestu udesa ne bi li se našlo bilo šta da opravda sahranu.
Najmlađi član Odbora izneo je predlog o kome je prethodno govorio sa svakim od članova ponaosob i dobio načelnu podršku:da takvo čudo od čoveka kao što je bio Mark Mofler neizostavno mora da se klonira.pretpostavljao je da će se negde naći ćeliskih ostataka za takav poduhvat.Obrazlagao je predlog time da je Moflerov dar za poslove nesumljivo dar prirode,nešto što ne može da se nauči.Takve uspehe mogao bi da ponovi samo isti takav mozak.U tome su se svi složili.
Uspe li kloniranje,za petnaestak godina novi mladi Mark Mofler sedeće u predsedničkoj fotelji kompanije.Predlog su svi prihvatili,samo je Fasulas rekao da ne razume tačno o čemu se radi,ali da ima poverenja u kolege i da ih podržava.
Sutradan je pozvana i udovica Lidija Mofler da je o svemu obaveste.
-Vi,gospođo Mofler,shvatate da Mark koga ste vi znali i neki mogući Mark koji će se za devet meseci pojaviti nemaju, što se vas tiče,ničeg zajedničkog.Razlika od šezdeset godina sasvim je dovoljan razlog za to.Jedino bih vas zamolio da nam pomognete da nađemo materijal koji će omogućiti da ovaj poduhvat ostvarimo.Imamo li vaš pristanak? - upitali su je.Malo je razmišljala i na kraju odlučno odgovorila:
-Zašto da ne!- Znala je da će oni plan ostvariti pristala ona ili ne.
***
Veza sa upravnikom Instituta za genecka istraživanja brzo je uspostavljena i razgovor je kratko trajao.Upravnik je saopštio šta od geneckog materijala dolazi u obzir i obavestio članove Upravnog odbora da se već dve hiljade žena javilo na oglas. Biće teško izabrati najbolju.
-Želite li jednu bebu ili više?
-Jednu - odgovoreno je.-Dve istovetne osobe takve snage i volje pre bi značilo međusobni rat nego saradnju.
Kada je razgovor završen,predsedavajući se obratio gospođi Mofler sa izvinjenjem što su oglas dali a da ona nije obaveštena.
-Razumem - uzvratila je gospođa mofler uz kiseli smešak.
-Vama će se za ovo o čemu smo govorili obratiti neko iz Instituta u pratnji vašeg porodičnog lekara.Izvinite zbog neprijatnosti kojima smo vas izložili!
Sutradan,po dogovoru,lični lekar bračnog para Mofler i upravnik instituta došli su kod gospođe Lidije.Ma koliko obojica pokušavali da obojica budu uviđavni,neka pitanja nisu mogli da zaobiđu.lekar je zamolio upravnika da ga nakratko ostavi same da bi uvijeno ali jasno Lidiji mofler postavio nekoliko najintimnih pitanja.Pitanje je bilo neprijatno.Žena je pcrvenela i dala odgovor da tu za institut i firmu neće biti rezultara.
-Imate li veša kojeg je Mark nedavno koristio?- zapitao je lekar.
-Nažalost ne - odgovorila je.-Oblačio je samo sasvim novo.,a korišćeno je posle pranja slato dobrotvornim ustanovama.
-Šta je sa priborom za brijanje?
-Koliko znam,upotreblljavao je samo aparat koji je nosio sa sobom.Na poslu ga je britvom brijao lični berberin.Mark je zahtevao higjenu,pa su mali izgledi da se kod berberina zadržalo išta od živog tkiva.
-Učiniću vam još toliko da malo pogledate po kući.Možda ćete naći nešto što bi moglo da vam bude od koristi.
***
Nekoliko desetina ljudi dobilo je uskoro zadatak da u svakom trenutku budu na usluzi ženi dobrovoljnom nosiocu ploda.Bila je obasuta pažnjom kao kraljica.Pored ogromne novčane nadoknade,nadzornici su se starali da joj dani protiču u potpunom zadovoljstvu,nudili su je najboljom hranom,uživala u kupovinama i birala društvo za zabavu posvojim najluđim tinejdžerskim snovima.
Sve je učinjeno da plod podeli dobro raspoloženje "majke" da bi poduhvat u potpunosti uspeo.
Porođaj se dogodio tačno u dan kako su lekari izračunali i prošao u redu.Sve je bilo kao što su očekivali.Sve sem jednog - novorođenčeta.Lekari,mada postiđeni neuspehom,izjavljivali su da se ne radi ni o kakvoj geneckoj grešci.
***
Dva-tri dana kasnije u planinskom mestašcu na drugom kontinentu vlasnik jedne zanacke radionice nije shvatao razlog posete čitave bulumentre muškaraca koji nikako nisu ličili na nekoga koga bi mogo da zanima ono što se pravi u njegovoj radionici.Čovekova začuđenost bila je još veća kad je jedan od njih - dok su obilazili radionicu - pokazao na lepog i uredno obučenog momka za jednom od mašina:
-On je!
Zapitali su momka šta radi i da li bi pristao da na nedelju dana pođe s njima.Momak je ponosno odgovorio da je šef kontrole,a vlasnik je dodao da je mladi Džou Ji odličan radnik.Momak je zahvalio na pozivu mada nije znao ni kuda ga pozivaju ni zašto,ali sada,nažalost,ne može da napušta svoj gradić jer je dogovoreno venčanje.
-Sa najlepšom i najboljom devojkom u državi - dodao je stidljivo.
Za pet dana ljudi iz Moflerove kompanije ponovo su bili u gradiću,ali u kući Džou Jiovih roditelja koja je vrila od priprema za svadbu.Uz poklon kome se niko nije nadao,ostavili su svu silu paketa,gomilu novca i jednog poverenika da sve to sredi i, ako bude mogao,objasni o čemu se radi.
Ni sat nije prošao,a bruka je pukla varošicom.Roditelji mlade bili su užasnuti,devojka se kupala u suzama,Džou Ji se potpuno pomeo.
***
Posle nekoliko dana iz daleke zemlje u kompaniju "Mofler" stigao je poduži telegram od poverenika.U svakoj njegovoj reči osećao se prizvuk žalbi i optuživanja.
Dvojica ljudi iz kompanije,koji su već bili kod Džou Jia,od odbora su dobili usmeni nalog:"Idite tamo i sredite to na najprikladni mogući način!"
Ljudi su brzo stigli,okupili sve pogođene slučajem,i još dosta radoznalih,i mladom Džou pred svima saopštili:
-Džou,ovaj dečačić nije tvoj sin.To si ti!
Zabuna je ispala još gora:meštani su mislili da su ih okupili da bi sa njima zbijali šale.Ali,službenici su se sasvim ozbiljno izvinjavali nesuđenim mladencima,posebno nesrećnoj devojci,a na račun Džou Jia izrekli mnogo laskavih reči.Obećali su mu, takođe,da će od mesnih lekara dobiti potvrdu da beba nije njegovo dete.To je već zvučalo prihvatljivije i skup se polako razilazio.Džou je seo sa dvojicom posetilaca i zamalo nije pao u nesvest kada mu je izbrojena suma na ime odštete.
Sutradan su roditalji Džou Jia posetili kuću verenice.Ne zna se zbog čega,tek - devojci se vratio osmeh na lice.
Čaršija je prestala da osuđuje mladića.Sve priče završile su na pokušaju da se što tačnije odredi koliko je novca dobijo Džou Ji,jedan od najboljih radnika u maloj zanackoj radionici u kojoj su se pravile izuzetno lepe rukavice,prodavane u odabranim radnjama svetskih metropola - pa i u onoj u kojoj je gospođa Lidija Mofred kupila jedan par i poklonila ih svom možu.Bile su udobne,mekane i savršeno su očuvale nekoliko ćelija kože.Ne samo njegove,nego i kože savesnog Džou Jia koji nije propustio da svaki par rukavica pažljivo isproba pre nego što ih pošalje u ludi,daleki svet...